Prepiska Josipa Slavenskog

 

PREPISKA JOSIPA SLAVENSKOG - odjeci kompozitorovih dela u inostranstvu

Prepiska Josipa Slavenskog dospela je, zaslugom porodice, u kompozitorov Legat, odmah po njegovom smeštanju u zgradu na Trgu Nikole Pašića broj 1 u Beogradu. Obuhvata hiljadu devedeset devet epistolarnih jedinica na čak jedanaest jezika: pored onih na srpskohrvatskom, slovenačkom, ruskom, češkom, bugarskom, nemačkom, francuskom i engleskom, tu su i po jedno pismo na grčkom i turskom, kao i dva na mađarskom. Dopisivanje slavenskog sa vodećim muzičarima - savremenicima, učenicima, prijateljima, izdavačkom kućom Šot i sinovi iz Majnca i najrazličitijim muzičkim i nemuzičkim institucijama traje kroz dug vremenski period - od 1917. do 1955. godine - prateći smenu kraljevine SHS, predratne Jugoslavije i FNRJ. Sadržaji pisama su različiti: od kompozitorovih opomena različitim naručiocima dela zbog neisplaćenih honorara, preko privatnih pisama, preporuka đacima, sve do onih u kojima su ugovarana izvođenja njegovih dela, ili komentarisana vec izvedena.

Slavenski se dopisuje sa kolegama kompozitorima i to kako sa onim sa kojima se zbližio za boravka u Zagrebu - Odakom i Dobronićem - tako i sa Ostercom, Baranovićem, Papandopulom, Gotovcem, Bersom, Milojevićem, Stojanovićem, Hristićem, sa praškim profesorima i prijateljima - Habom, Sukom i Kodajem, kao i učenicima Ljubicom Marić, Milanom Ristićem i Dimitrijem Bivolarevićem. Na jednoj razglednici se, medu nekoliko potpisanih, nalazi i Paul Hindemit. Pišu mu i muzikolozi Petar Bingulac, Stana Klajn, Josip Andreis, Dragotin Cvetko, pa čak i svetski autoritet poput Egona Velesa i Eduarda Denta, te etnomuzikolozi Vinko Žganec, Miodrag Vasiljević, Cvjetko Rihtman i Bugarin Boris Gajdarov. Medu dirigentima koji su interpretirali Štolcerova dela su Leopold Stokovski, Erih Klajber, Nikolas Slonimski, Nikolaj Malko, Sergej Kusevicki, Saša Popov, Dimitri Mitropolus, Lovro Matačić, Svetolik Pašcan... Spisak izvođaca, ansambala i institucija sa kojima je bio u kontaktu je nepregledan, te će oni najvažniji biti pomenuti u toku teksta. Neki od gradova iz kojih pisma stižu i u koje putuju jesu Beograd, Zagreb, Dubrovnik, Čakovec, Segedin, Prag, Varšava, Atina, Grac, Berlin, Lajpcig, Majnc, Brisel, Strasbur, Njujork, Boston, Buenos Aires, Jerusalim...

Tokom iščitavanja prepiske, kod autora ovog teksta polako je formirana slika o Slavenskom - paradigmi umetnika koji je bio znatno priznatiji i izvođeniji u inostranstvu, no u domovini. Tema - odjek koji su njegove kompozicije imale u inostranstvu - nametnula se kao najinteresantnija i najaktuelnija.

Svedoci smo obnovljenog interesovanja za stvaralaštvo ovog velikog autora i kod nas i u svetu u okviru Legata (1998.), osnovano je Društvo prijatelja Josipa Slavenskog, a na Šestoj međunarodnoj tribini kompozitora u Beogradu, održanoj u maju 1997. godine, britanski kvartet Krojcer izveo je Drugi gudački kvartet, popularni "Lirski". A za koja kompozitorova dela je, za njegovog života, vladalo najvece interesovanje?.

Najizvođenije delo i neka vrsta "zaštitnog znaka" Slavenskog jeste orkestarska svita Balkanofonija. Zaslugom kompozitorovog izdavača Šota, partitura uskoro dospeva do ruku Eriha Klajbera, koji je 25. januara 1929. godine izvodi u berlinskom Theater unter den Linden, sa velikim uspehom, čak dva puta u istom danu. To je godina u kojoj svita doživljava trijumf širom Evrope - izvode je u Varšavi, Hamburgu i Nirnbergu; u pismu Slavenskog Slavnicu , navodi se broj od 83 izvodenja širom sveta do te, 1938. godine ! U prepisci se nalaze i sledeći podaci: 1929. godine Balkanofonija je izvedena u Berlinu i Buenos Airesu, godine 1931. u Pragu (dirigovao je Milan Saks - Sachs), 1934. i 1935. godine u Sofiji (dirigovao je Saša Popov) 1935. godine u Bratislavi i Brnu, 1936. ponovo u Pragu, pa u Rusiji i Kopenhagenu (dirigovao je Malko), 1953. godine u Briselu (dirigovao je Živojin Zdravković) i 1954. godine u Beču.

Podataka o izvođenjima horske muzike u prepisci ima mnogo. Slavenski je bio u kontaktu sa mnogim pevačkim društvima i često je od njih primao različite porudžbine. Neka od tih društava su: Hrvatsko pevačko udruženje Lisinski, Južnoslovenski pevački savez, Hrvatsko pevačko društvo Zora, Obilić itd.

Kopozitorovo pismo Pozajiću od 28. decembra 1938. godine naglašava paradoks o boljem prijemu njegovih dela u inostranstvu, no u domovini.

"Dragi Pozajiću,
Hvali ti na pismu i prijateljskim osećanjima prema meni.
Ipak, ne mogu tajiti da se osecam razočaranim, prelistavajući svoju korespodenciju sa pevačkim društvima, utvrdio sam da je "Lisinski" jedino pevačko društvo kojem sam ja uvek sam morao da nudim svoje kompozicije. Mene su pevali širom sveta, počev od Njujorka do Moskve. Među ostalima, moje horove su izvodili Stuttgarter Madrigal Verein, Hausermannscher Privatchor Zurich Scholacantorum, New York; moji horovi su pevani na festivalima Donaueschingenu 1925., Berlinu 1930., itd, itd. - uvek u društvu najizabranijih kompozitora (Stravinskog, Debussy - ja). Pa za ovo ne samo da nisam ni prstom makao, nego su mi uvek tražili i dalje tražili nove horove. Jedini izuzetak je "Lisinski" , kome sam uvek ja nudio svoje horove, koji do duše nekoliko puta izvodio moje manje horove, jednom mi je čak uprava potražila nove stvari - ali obično sam izostavljan sa liste reprezentativnih kompozitora. Možda je sve to samo slučaj, ali priznaćeš da taj često ponavljani slučaj mora u najmanju ruku da razočara i da nas navede na razmišljanje."

U pismima iz 1927. godine pominju se nastupi Amaterskog pevačkog društva Balkan sa muškim horovima; godine 1928. Glasbena matica u Češkoj izvodi jedno od najpopularnijih dela ove vrste, mešoviti hor Molitva dobrim ocima iz 1924., a Mladost iste godine peva muške horove na turneji po Nemackoj. Molitva dobrim ocima izvedena je 1930. godine u Francuskoj; te godine horove sluša i poljska publika, a inostranstvo upoznaje i ženski hor iz 1921. godine, Gdje si bila ružica rumena. U pismu iz 1931. godine Vlado Kolić obaveštava kompozitora o uspehu hora Slepacka u Njujorku, a Cvjetko Rihtman piše o dobrom prijemu horske muzike u Poatjeu, Parizu i Ženevi. Godine 1933. ona biva predstavljena u Pragu, a sledeće pevačko društvo Lisinski sa uspehom u Čehoslovačkoj izvodi ženski hor Romarska. U jednom nedatiranom pismu krije se podatak o nastupima društva Mladost i izvođenju horova Slepacka i Capljanski Tatari iz 1922. godine u Pragu.

U pismima nailazimo i na podatke o izvođenjima "simfonijske kantate" Religiofonija iz 1934. godine; međutim, nedogmatsko poimanje vanevropskih religija, kao i obiman izvođački aparat, znatno su otežali izvođenje ovog ostvarenja. Čuveni muzikolog Eduard Dent u pismu iz 1936. godine izveštava o izvođenju Religiofonije u Engleskoj, godina 1936. i 1937. izvedena je u Bratislavi - dirigovao je Vincurek. Poznato je kako se hrabri Ludvig Šreker, poslovođa izdavačke kuće Šot i sinovi, u pismu upućenom Slavenskom vrlo povoljno izrazio o Religiofoniji, primećujući, međutim, kako jedan do najlepših statova, Jevreji (Musica coloristica) ne bi nikako mogao biti plasiran u Nemačkoj u kojoj se nacizam munjevito razbuktavao. U pismu Mirku Poliću, datiranom 1936. godine, Slavenski se žali kako je izvođenje kompozicije u Parizu ometeno od strane Slavka Osterca (prema čijim rečima je partitura prekasno poslata), a 1937. autor dobija odgovor iz Pariza kako, nažalost, ne raspolažu odgovarajućim izvođačkim ansamblom. Potom kompozitor, u dva pisma iz novembra 1936. i januara 1937. godine moli Makhota, direktora ljubljanske Glasbene matice, da lično otputuje na Svetsku izložbu u Pariz i izvede Religiofoniju. Hju Ros se 1940. godine, u jeku rata, interesuje za ovu partituru, a 1951. godine u ISCM-u vlada živo zanimanje za izvođenje na predstojećem festivalu, planiranom za Salcburg 1952. godine.

Konačno, u dva pisma iz 1955., upućena gospodinu Džeraldu Severnu, Slavenski moli da se naziv poslednjeg stava njegove Simfonije Orijenta, snimljene za DECCA records, preinači sa Pesma radu (Song to Labour ili Song to Work) na Pesma životu (Song to Life). U drugom pismu nalazi se zanimljiv odlomak o Balkanu i Orijentu kao jedinim mogućim izvorima inspiracije za kompozitore moderne muzike:

"... Savremena muzika razvila se do najvece tehničke mogućnosti i u tome se i izcrpela. Dokazi su tome festivali savremene muzike po celom svetu. Sad preostaje nešto idejno novi sadržaj, a koji mogu da budu samo Balkan i Orijent, mislim da vredi o tome razmišljati i oceniti. Ali treba imati i dobar instinkt da se pronađu i otkriju pravi medijumi koji u svome srcu nose te tajne široke narodne duše koje su uvek pa i danas deluju kao muzička magija. Nažalost, uvek su bili mediokriteti u većini koji su prećutno složni protiv izvornih talenata, i tako su uvek unosili pred našom javnošću zabunu ti razni veliki zanatlije koji tendencijom pišu serijske zanatlijske forme. Evo u tome je razlog zašto pravi talenti sporo ili dockan dođu do zasluženog priznanja. Dokazi su tome među ostalima dela Bize-a, Musorskog, Janaceka i dr. Nadamo se da će objektivna kritika novog veka najzad pobediti, a ne samo agenti - kritičari pojedinih preduzeća koji kao plaćenici ruše jedan drugog"....

Prepiska je bogata detaljima koji se odnose na interpretacije dveju jednostavačnih sonata, Slavenske sonate za violinu i klavir iz 1924. godine i Sonate religiose violinu i orgulje, koja je stvarana u periodu od 1919-25. godine. Godina 1928. i 1929. Slavenski pregovara sa Jugoslovenskom sekcijom ISCM-a o izvođenju Slavenske sonate na festivalu Društva, planiranom za Ženevu 1929. godine, ali u prepisci ne postoji potvrda da je ovaj predlog prihvaćen. U već navođenom pismu Miroslava Šlika (Shlik), poslatom iz Londona u decembru 1934., adresat izveštava Slavenskog kako se priprema da Sonatu stavi na repertoar, jer ju je već slušao u odličnim izvođenjima nekoliko violinista (Špilera, Rupela i drugih). On moli kompozitora da ga poveže sa profesorom Eduardom Dentom, zaduženim za odabir izvođača na festivalu ISCM-a. Poslednji podatak o interpretaciji ove kompozicije krije se u pismu iz 1956. švajcarskog violiniste Bleza Kalama (Blaise Calame), koji Slavenskom javlja kako će Slavensku sonatu izvesti u Frankfurtu, ne znajući da je veliki kompozitor, koga su poštovaoci oslovljavali sa "Cher Maitre", "Maestro", đaci sa "poštovani profesore", a prijatelji od milošte sa "Pepo", "Joža" ili "Jožek", preminuo 30. novembra 1955. godine.

Godine 1926. Slavenski je delo Sonata religiosa poslao u London, na Festival ISCM-a. ali je ona na festivalu Društva izvedena tek 1952. goine, u salcburškom Mozarteum-u. Iz pisma Matije Bravničara saznajemo da je Jugoslavija na Festivalu bila "časno zastupljena" ovom kompozicijom, a izveli su je profesori Šolum i Šnajderman. Godine 1938. u Parizu, obe sonate je izveo tada čuveni belgijski violinista Rober Soetens (Robert Soetens), kome je Sergej Prokofjev posvetio Drugi violinski koncert!.

Informacija o izvođenju koncertantne muzike u prepisci nema mnogo. Postoji podatak da je violinista Zlatko Baloković (jedan od izvođača cija je prepiska sa Slavenskim najobimnija i najsrdačnija) izveo Violinski koncert iz 1927. godine 1935. u Njujorku.

Interesantnija je priča koja se ispreda oko Koncerta za klavir i orkestar. Još godine 1938. Hanuš Ziskind (Susskind), kompozitorov đak, obraća mu se pismom u kome kaže kako je na Radio - Pragu i Radio - Brislu čuo najave Klavirskog koncerta i izražava nadu da će delo uskoro biti završeno. U periodu od 1939. do 50. godine, američka pijanistkinja Ester Džons - Garlinghaus, jedan od vodećih autoriteta u oblasti interpretacija istočnoevropske muzike, u više mahova se obraća Slavenskom sa molbom da dovrši i pošalje joj Klavirski koncert. Njena pisma, sudeći po ponavljanim molbama, ostaju bez odgovora. Prema svedočenju Milane Ðurdulov, sestričine Milane Slavenski, Ester Džonson je 1951. godine doputovala u Beograd, i od Slavenskog preuzela partitutu. Da li se radilo samo o prvom stavu, u skicama pronađenom pod nazivom Larghetto cantabile, ili o čitavom koncertu, ostaje tajna. Svi pokušaji da ova partitura bude pronađena ostali su bez rezultata.

Podaci o izvođenju gudačkih kvarteta, dostupni iz prepiske, otvaraju neke nedoumice, pošto se najčešće ne navodi broj dela. Tako Cvjetko Rihtman, u pismu Slavenskom iz 1931. godine, javlja o izvođenju Gudačkog kvarteta u Parizu, Ženevi i Poatjeu; imajući u vidu datum slanja pisma, ovo je mogao biti kako Prvi, tako i Drugi, popularni "Lirski" kvartet", komponovan 1928. godine. Identična dilema vezuje se i za izveštaj Milana Grafa iz 1935. godine, o nastupima Zagrebačkog kvarteta sa Štolcerovom kompozicijom na turneji Berlin - Autsburg - Pariz. Još nejasniju sliku pruža kompozitorovo pismo Aranju, datirano godine 1936., kojim on zahvaljuje za odlično izvođenje svog Kvarteta u Londonu. Pošto je ovo godina nastanka Trećeg gudačkog kvarteta, ovde je moglo biti govora o bilo kom od tri kvarteta. Jedina "čista" situacija vezana je za izvođenje Četvrtog kvarteta, Pesme moje majke, od strane Ljubljanskog kvarteta 1950. godine; međutim, u ovom napisu pominje se inostranstvo, bez preciziranja o kojoj zemlji se radi.

Što se tiče kompozicija koje su deo autorove zamisli o Misterijumu, informacije su oskudne.

Nažalost, postoji samo jedno pismo iz 1953. godine, u kome se krije podatak o izvođenju kratkog orkestarskog dela Haos u Poljskoj, pod dirigentskom upravom Rikarda Švarca. Informacije o delu Heliofonija (1918-32) su kontradiktorne.

U pismu poslatom iz Londona, datiranom 14. decembra 1934. godine, violinista Miroslav Šllik, potpisan sa"Fric", saopštava Slavesnkom kako je u nekom časopisu čitao o Heliofoniji i čestita mu na ovom delu, pitajući ga je li preduzeo korake za njeno izvođenje u Engleskoj. S druge strane, u zaostavštini su pronađene i mnoge skice pod naslovom Prasimofonija (1918-26), sa posvetom Viceslavu Novaku. Milan Saks se, u potrazi za delima koje bi izveo na koncertu u Pragu, u nedatiranom pismu obraća Slavenskom sa pitanjem da li je okončao rad na Prasimfoniji. Heliofonija se danas smatra izgubljenom, a Prasimfonija nedovršenom, ali ovo su jedini tragovi o delima Misterijuma koji u prepisci postoje, ako zanemarimo činjenicu da se odbljesci ovog koncerta mogu naći u dva kapitalna dela, Balkanofoniji i Religiofoniji.

Jedini trag o dvema eksperimentalnim kompozicijama iz 1937. godine, naslovljenim Muzika u prirodnotonskom sistemu je pismo iz 1953. godine, kojim predstavnik The Royal Coledge of Organists Slavenskom daje osnovne podatke o Bosanketovom harmonijumu, čuvanom u South Kensington Science Museum.

Prepiska otkriva nešto manje o interpretacji muzike za klavir. Jugoslovensku svitu svirala je 1935. godine u Becu Marta Osterc.

Klavirsku sonatu je, saznajemo iz jednog od kompozitorovih pisama, 1939. godine u Italiji izvodio Predrag Milošević.

Marija Gracio, Dubrovkinja i učenica Slavenskog, koja mu je često i rado pisala, godine 1953. obraća mu se molbom da joj pošalje note sledećih kompozicija: Jugoslovenska svita, svita Iz Jugoslavije, Igre i pesme sa Blakana, i svita Sa Balkana. Ovo obrazlaže činjenicom kako njena učenica, Emilija Zakarija, putuje za SAD i želi da tamošnjoj publici predstavi ova dela.

Godine 1927. na svojoj turneji koja je uključivala Austriju, Češku, Nemačku i Holandiju, Jugoslovensku pesmu i igru za violinu i klavir izvodio je Zlatko Baloković, 1929. u Berlinu svirali su je Jerko i Miroslav Špiler, a 1930. u Engleskoj, Mirolsav Šlik. Oduševljeni poklonik Štolcerove umetnosti, Rober Soetens, interpretirao je ovu kompoziciju na Francuskom radiju.

O uspehu solo pesama u inostranstvu svedoči samo jedno pismo Krsta Odaka od 24. januara 1930. godine.

Slavenski je bio svestan da će biti ispravno vrednovan tek nakon smrti, o čemu svedoči i njegovo pismo Rikardu Švarcu od 18. oktobra 1936. godine - zaveštanje onima koji dolaze:

"... U prilogu ti šaljem moju autobiografiju kao i moje poglede na muziku moju, sa popisom dela mojih, ujedno ti šaljem oduševljeni prikaz Dr Alfreda Einsteina, jednog od najvećih muzikologa sveta, kao i ocenu "La revue Musicale", poslednji broj od Augusta 1936. godine. Da se vidi uspeh nad uspehom mojih kolega, u slučaju ako se i moje delo pojavi na istome programu: svaki ima po koji uspeh manji ili veći, dok se ne pojavi i moje delo, a uz to su me mnogi moji savremenici (čast iznimkama!) iza kulise sabotirali u nadi da će me preskočiti ili upropastiti. Mnoge i mnoge nepravde i bola su mi zadali, ali će doći i moj dan definitivne pobede, ne samo kod nas nego i u inostranstvu, jer ima vazdan lažnih veličina a mnoga moja značajna i revolucionarna dela uopšte nisu još ni izvođena, zbog prevelikog orkestra i ansambla ("Prasimfonija"), a "Heliophonija" će biti tek za pola godine gotova, a možda neće biti izvedena ni za 99 godina (zbog električnih instrumenata i zbog primene prirodnog muzičkog sistema) ali ja radim bez obzira na sve teškoće života i nerazumevanja i zabluda mojih savremenika! Moj život mogu skrhati ali moja dela će ostati! Ja sam svestan svoje snage, ja imam samo da radim i ništa više!
Bach se demonstrativno borio za temperirani sistem (Das Wohltemperirte Klavieri, Haba za temperirani četvrt - ton - sistem, a ja za prirodni - ton - sistem, kojeg ja preživljavam od rane mladosti i postupno sazrevam, kamo li sreće da sam već ranije napustio gimnaziju sa terorom mojih kolega zajedno, i da sam imao sreće da sam sin jedne velike zapadne nacije, ali ovak imam da čekam priznanje posle moje smrti, kada će stići buduće generacije i ispitati objektivno život i rad svakog kompozitora!
Za sada sam nemoćan prema nemoralnim lažima nekih mojih kolega i bio sam zaprepašćen kada sam doznao, da Češka filharmonija me bojkotira jer sam "čeho - fob" a u Nemačkoj da sam "Jevrejin"!!! To nije pošten način borbe mojih kolega - ne - radnika - ali pored toga moja dela će pobediti! Neće mi pomoći njihov zakulisni bojkot mojih dela! neki konservativci sugeriraju da su moja dela haotična, a neki "bajagi napredni" citiraju moje za školsku decu improvizirane horove da sam "nazadnjak". Međutim, ja kao muzičar "ispovedam istinu"! Za mene je "čista oktava" isto važna kao moj najhaotičniji "hyperzvuk", kad ilustrujem "pagane" ili "budiste" ili "Makedonce" ja kao kakav "medijum" dajem taj "štimung" to jest "zvučnu istinu" i razume se da otuda tolike zabune i kontradikcije za one koji misle da sve treba "klasificirati" prema udobnim šablonima. Ja se moram često smejati kad čitam kolike zablude pišu o "alikvotnim tonovima" i o "prirodnom sistemu" čiju tajnu sa oko pet miliona tonova (ja na jednostavnoj bazi sa lakoćom posmatram) možda ću i odneti u grob, sem ako neko dobro ne prostudira "Heliophoniju"... Ali za sad imam samo da ćutim i radim!
Meni je potpuno svejedno šta misle o meni i o mojim delima, doći će i moj dan pobede. Svi zaboravljaju na moje muke od rane mladosti do moje zrelosti, od pekarskog radnika pa do kompozitora, lako je onima razmaženima iz velegrada naročito iz zapada! Tad neće pomoći ni opskurna i nepravedna terorija g. Herzoga iz Berlina (koga njegovi kolege nazivaju: Hindemith - jagger) da: "mali narodi nikad neće moći dati velikog muzičara"!?!
Život je mnogo šta demantirao, a mi moramo da se radujemo životu kakav je - takav je!

Dragi moj druže ja ti šaljem moje najtoplije pozdrave sa Milenom zajedno, odani tvoj Josip.!"

Ana Kara Pešic, profesor istorije muzike

 

 

 

 

 

 

 

 

 

E-mail:muzskjosipslavenski@sbb.rs